Pricham ti...smeshnu prichu...

Najmoja zuta ruzo,

Pišem ti tužno i slinavo od suza. Ja sam ovde u obdaniištu sa drugom decom i oni su dobri, samo ja sam tužno. Što si me upisala u ovu školicu? Ovde nema
proplanka ni izvora, samo neki liftovi i sobice. Hoću da me vodish na moj proplanak da mogu da se igram sa teletom, pegavom vidrom, pticama i leptirima. Hoću da se isprljam, ovde me samo kupaju i mirišu, ali to ne miriše moj bagrem i cveće sa livadice.To su im neki parfemi, ne znam ti ja šta je to.
Ali nije travica, bagrem i ljubičica.
Ne smem da brišem nos rukavom, samo mi daju neke maramice a ja ih zgazim i isprljam, eto.
Daju mi sokiće, ali ja volim onaj izvor kod naše kuće i ako uvek prehladim grlo kad pijem vode s njega.
Niko neće da pobegne samnom preko ograde i da pretrčavamo ulicu, niko neće da se tučemo sa decom iz drugog obdaništa, da ih gađamo praćkom. I praćku su mi uzeli.
Samo ponekad uveče kradom kod ogradice mi dodju malo tele i pegava vidra
i pevaju: Jare moje ovih dana a ja plačem u sobici jer ne smem da sidjem kod njih.
Eto Najmoja ruzo pa ti vidi kako mi je i dođi što pre da me vodiš kući